Ali, pre nego što pročitate razmišljanke o Montiju Pajtonu, Feliniju, Džoniju Štuliću, Alanu Fordu, šezdeset osmoj, fejsbuku, masturbaciji i ostaloj svakovrsnoj duhovnoj i putenoj pretumbaciji donosimo predgovor ovoj knjizi iz vrsnog pera Ljubomira Živkova. Tekst je ilustrovan fotografijama sa Vajagićeve „srbijanske turneje“ u Zaječaru i Leskovcu, a knjigu možete naručiti ako piščinu mejlirate na – enivaj@gmail.com

Predraga Ž. Vajagića upoznao sam znatno kasnije nego što sam se sreo sa njegovim paranovinarskim tvorečestvom (obično je obrnuto: ljude znam od pamtiveka, pa nikad ništa i ne napišu, ili im se taj dar probudi mnogo docnije, kao mom prijatelju V., kome sam za drugu njegovu knjigu napisao predgovor, ne možda tako baš ni laskavog naslova  „Divlja gradnja“, valjda mi je halalio).

Prvi put sam Predraga Ž. video u Leskovcu, što je moglo biti i slučajnost, naredne godine ja opet u Leskovac, zatvaram tamo festival pisane reči i stripa, ja mu dođem kao neka literatna inspekcija, ja karneval zatvorim, izvesni Čarli ga uz pomoć nekog velikana pisane reči naredne jeseni opet otvori, uglavnom, ja po treći put u Leskovac – tamo opet Vajaga! Vešto izvrdava leskovački dijalekt, tvrdi da živi kao učitelj u Bačkoj (u dva navrata sam ga i povezao kolima do Beograda, ide tobože u Bačku Palanku! – ako je sa beogradskog kolodvora uopšte tamo i otputovao, ne mora značiti da tamo zaista i živi!); uglavnom, meni –kad čujem reč „Leskovac“ – pred oči odmah izađe taj pisac, koji naravno voli da prikriva identitet i da gradi lažne životopise, to mu je zanat, isto tako, kad god čujem „Predrag Ž. Vajagić“, vidim odmah panoramu Leskovca gde sa mog stanovišta pa stalno pada kiša, još nijednom nisam bio u tom gradu, a da nisam pokisao: čim u bilo kojoj drugoj naseobini kiši duže od dva sata, meni bude kao u Leskovcu, rodnome po mom mišljenju mestu Predraga Ž. Vajagića, ili barem mestu u kojem je proveo svoje najplodnije književničke dane i večeri: Bora je iz Vranje, Pegja iz Leskovac.

Zamoljen sam da njegovo najnovije delo – koloplet, rukovet, rukohvat, rukomet, puškomet njegovih zapisa, objavljenih, neobjavljenih, plaćenih, neplaćenih, chert znaet – pročitam, te da štovanu publiku blagoupozorim šta ju čeka ako odreši kesu i „Zov poludelog sokolara“ kupi.

Rečeno-učinjeno, pa i to ne sasvim: iskvaren do koštane srži novinarstvom, dočekao sam poslednji čas, grafički radnici (najsvesniji deo proletarijata) čekaju da prionu na štampanje, izdavač lupka nervozno prstima po rafu sa lekovima, melemima i eliksirima, čekajući još samo moju – da ne kažem – završnu reč, te sam, grešna mi i inače duša, neka poglavlja pročitao neću reći na preskok, ali ipak navrat-nanos, čime sam naudio ponajviše sebi, jer sam se, gle, obreo u vatrometu, u jeziku kakvim danas malo ko barata – skromni, ultranaturalizovani Leskovčanin Predrag Ž. Vajagić ispade možda najveći živi surfer srpskoghrvatskog jezika, ovaj prosvetin radnik pušta da ga njegov rođeni jezik nosi kud god jeziku bude drago, spušta se veselo kao dete sa tobogana i smeje se iako vidi da ga dole umesto peska ili vode čeka ona daska sa šiljcima naviše okrenutim, a kakvom policija preprečuje put motorizovanim beguncima nevoljnim da stanu na puki znak „stop“.

Pa, o čemu je knjiga, a?

A, ne! Nećete se provući kao mladež koja na internetu čeprka po onome što je ostalo od „Rata i mira“, nećete od svega što je nauštrb sna, pecanja, odlazaka na jutrenje, u lov ili u Hilandar Predrag napisao da se izmigoljite samo sa ovim predgovorom, pa da kažete: ma, znam tog bačkog Henrija Milera…

Knjiga je o svemu, najviše je o slobodi, o radosti i iskrenosti (iskrenost je jedno od najbogatijih, možda i neiscrpnih nalazišta humora: često je potrebno samo malo iskrenosti pa da publika, ogrezla u mutljavine i petljavine svih boja i dezena, prasne u smeh); „Zov“ je štivo humoristično, ne zato što bi autor da bude šeret, da, upravo on navodi reči jednoga pametnjakovića koji meni uze reč iz usta: neko ko je stalno duhovit, nesnosan je poput mladića koji ima hroničnu kijavicu, a nema šnuftiklu. Humor, dakle, nije Predragov cilj, nije čak ni sredstvo, nego je nusprodukt njegovog duha, čak i kad mu je naum da napiše esej, ovaj sin (posinak?) Panonske nizije će publiku u stotinu navrata nasmejati, ponekad piše kao paor kome je dodijalo da vodi konje upregnute u sejačicu, te ih pusti bez komande „oooo“ da nastave kao samohotka, valjda su nakon toliko krugova naučili sami da seju: konji bi posle nekog vremena stali, drugi bi nastavili preko lenije da seju ko zna čiju njivu, treća bi se zaprega, savesna i naviknuta na format njive i proceduru, pre lenije sama okrenula, ali ne bi nanišanila gde treba, iza sejačice bi sve vreme ostajalo osam ili dvanaest dostojanstvenih paralelnih tragova lula i semena: mi sejemo, la-la-la-la, cijeli dan i noć…

Predrag nam se Ž. Vajagić bavio i pajtonovcima, i Felinijem, i sobom samim (veličine te ponesu), opisao je svečane i uzvišene momente bračnog života, fiskulture, teretanskog sizifovanja, nije se libio ni libido da obradi, te je jedno od najopsežnijih poglavlja baš ono o samozadovoljavanju, hobiju najstarijem, kojem autor, svestran kako ga Bog stvorio, pristupa polifono, multitakorećidisciplinarno: od evolucije i Biblije, preko istorije književnosti i narodnog predanja, sve do naših dana koji su isti kao i bilo koji dan u povesti; delo mu nije antropocentrično, jer onaniji naginje i mnoga zverka, a ne samo dični homo sapijens kao poslednja reč evolucije. Znali ste možda, ja ne, kako je američka agencija za patente za svega nekoliko godina, u prošlome doduše veku, ili čak pretprošlom, prihvatila i zaštitila silesiju izuma i kojekakvih smetala koja onemogućavaju pomenutu sve u svemu bludnu premda prijatnu radnju? Ubrzo je, međutim, kolo od sreće uokolilo, tko bi gori sad je doli, nastupi zlatno doba za dobre ljude koji prave ortopedska pomagala za trenutke samoće: moji su prijatelji radili kao carinici u vreme kad je prtljag prvi put bivao pregledan onim rendgenom koji je danas kao dobar dan, prvih godinu dana bili su šokirani brojem vibratora i paramuških polnih organa koji su se promicali kao lajtmotiv na njihovom službenome monitoru, turistkinje svih uzrasta i rasa, a sa sviju, što bi novinari i onaj gorostas iz „Kontikija“ rekli – meridijana, donosile su u grad podno Srđa igračke za slučaj da se na plaži ne izrodi baš nikakva romansa; kod Rablea, koji je mislim bio lekar, ima možda i previše da tako kažem metabolizma: doktor se Vajagić hrabro uhvatio ako je moguće tako reći u koštac sa pojavom jednom, ali vrednom! Iskonskom, ama koja neće srpskom establišmentu biti simpatična poradi toga što ona, tj. pojava, osim u slučajevima posve izuzetnim, ne služi suzbijanju bele kuge, bele kuge, nežne kuge, cvetale su na prozoooru…

Kuga guku, guka kugu ište, smiješane najbolje se piju, tako po moemu, samo bolje, funkcionišu neke Vajagića rečenice i da kažemo situacije. Rizikuje Vajagić (postoji li Vajagića Do? stalno mi taj toponim prolazi kroz glavu), da postane persona non grata u Jagodini, čiji se džinovski gradonačelnik veleposvetio produženju vrste, taj bi vajagićevštinu kao blasfemično štivo mogao uskratiti podanicima od kojih očekuje neprekidne zaruke i venčanja radi što bržeg začeća u okrilju braka podstrekavanog iz srca opštine; i novi premijer je neopalmijanac, i on bi da se, čim mine olimpijada, stanovništvo u bračnim ložnicama što prilježnije baci na ispravljanje klonule naše demografske krivulje, e, naš autor ima razumevanja i za one koji tek upoznaju svoje telo, ali i za one koji sa svojom pubertskom i prapubertetskom navadom neće da se rastanu, šta ima veze ako su zabasali u sredovečnost ili u nešto gore i od same sredovečnosti! Tim možda baš i prije, ne cvjetaju svima ljubavne ruže unedogled!

Da ne ispadne kako je knjiga istorija ili pak teorija masturbacije, onanija kroz vekove, drkanje u Srba, Srbi narod najstariji, samim tim i najnadrkaniji, ne, knjiga je, kako rekoh, o svemu, a najpre i najvećma je eksplozija jezika, tih eksplozija nema kod nas u poslednje vreme baš tako možda ni mnogo, drugo, obrađene su i silne stvari s onu stranu onanije, ne toliko važne ni toliko možda prijatne, ali opet nezaobilazne: Vajagić se zanima za medije (dobro, oni i nisu toliko odvojeni od razvrata, drugo, oni su mu potencijalni poslodavci), ali piše jednako merodavno o tehnikama u raznim umetnostima, o Alanu Fordu, o metaforama, o filmu, koji je i sam metafora, o Džoniju Štuliću, koji je isto metafora, o Milošu Miniću koji je hajde da kažemo jedna više ikona socijalizma, da, ima baš zabavan oglas, katalog usluga koje pisac pruža! Na primer: zamajavanje parking-majstora dok vi pazarite ili svađanje u polipklinici (umesto vas, ako ste suviše slabi za tu olimpijsku disciplinu): hudožnjik je samog sebe oraspoložio i polipklinika mu je na tastaturu pala kao bonus, nije posle imao srca da izbriše to „p“, zaista klinike su za polipe dušu dale, i obratno, dalje, klinike i same liče na hidru (polipbiro, isto bi moglo! – ovo ja sad kao sledbenik), dakle, ako je čovek oraspoložio sebe, potom mene, i vas će.

Lako je moguće da mu delo ne uđe školsku u lektiru, daj bože da mu ministar Braca (nekad su se funkcioneri zvali Bracika, nema veze) na korice ne udari onu crvenu etiketu koju viđamo neznano zašto i po kom kriterijumu na televiziji, a koja veli da program nije podesan niti zdrav za osobe mlađe od šta ti ja znam – osamnaest godina! Ali bi bilo dobro kad bi se ovo gradivo ipak našlo u lektiri, pa makar uz predgovor koji bi napisao neko iz našeg Sinoda, plus neko iz Vatikana, Vlade, Dveri, Naših, jer bi Srpčad, koja odrasta u jezičkoj tundri, da ne kažem baš pustinji, čitajući ovu knjigu naučila neke reči, možda ih ne bi ni upamtila, ali bi videla da ima života izvan kafića, da „blejanje“ nije jedina živopisna reč, da „smor“ nije najviši stadij jezičke imaginacije, da to nije čak ni sveizražavajuće „eekstra“.

Da remiziramo, rezimiramo, rezigniramo: knjiga je, kao i moji tekstovi za novine, internet i nekoć televiziju – o svemu! A ono najbolje možda je baš u poglavlju koje mi promače, što biva kad čovek do nečijeg ostvarenja dođe besplatno i još ga čita na kompjuteru, ali vama kao kupcu i kao osobi koja će dokupiti još nekoliko primeraka za poklanjanje umesto „Žute ose“ ili vina „Radovanović“ – ne bi smelo to da se desi.

Ljubomir Živkov